Odlazak Olivere Katarine, glumice i pevačice koja je decenijama predstavljala mnogo više od filmske zvezde ili estradne umetnice. Bila je simbol jedne epohe u umetnosti u kojoj je maestralno povezivala film, muziku i pozorište Vest da je Olivera Katarina preminula u 86. godini označila je kraj jedne epohe i netanak sa scene žene koja je svojim talentom i pojavom obeležila jugoslovensku kulturu druge polovine dvadesetog veka. Lepotica za kojom je uzdisala cela Evropa imala je život velikih trijumfa, perioda ćutanja, povrataka i stalne borbe da ostane verna sopstvenom umetničkom izrazu.Rođena u Beogradu 1940. godine kao Olivera Petrović, vrlo rano je pokazala da poseduje retku sposobnost da publiku osvoji gotovo bez napora. Imala je glumačku disciplinu, pevačku emociju i harizmu koja se nije mogla naučiti. To je bio spoj zbog kojeg je, gde god da se pojavila, bilo gotovo nemoguće ostati ravnodušan.
Njeno ime zauvek će biti vezano za film „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Uloga Lenče nije bila samo glumački zadatak. Bila je to interpretacija koja je uspela da spoji snagu, ranjivost, strast i dostojanstvo u lik koji je postao deo filmske istorije. Film je osvojio Veliku nagradu žirija u Kanu i bio nominovan za Oskara, a Olivera Katarina preko noći postala lice koje je evropska publika zapamtila.
Međutim, njena umetnost nije završavala kada bi se ugasile kamere. Za razliku od mnogih filmskih glumaca, ona je jednako snažno živela i na koncertnoj sceni. Nije pevala da bi zabavila publiku. Pevala je kao glumica koja svaku pesmu pretvara u malu dramu. Zato njene interpretacije romskih i starogradskih pesama nisu bile samo izvođenja, već priče pune tuge, ponosa, ljubavi i prkosa.
Posebno mesto u njenoj biografiji zauzima čuvena pariska Olimpija. Nastupati na toj sceni predstavljalo je privilegiju rezervisanu za najveća svetska imena. Olivera Katarina tamo nije bila tek egzotična gošća sa Balkana. Bila je umetnica kojoj se publika vraćala iz večeri u veče. Njeni uzastopni nastupi ostali su jedan od najvećih međunarodnih uspeha nekog umetnika sa prostora bivše Jugoslavije i potvrda da emocija ne poznaje jezičke granice.
Ipak, njena biografija podjednako govori i o tome koliko umetnička veličina ne garantuje lak život. Bilo je godina kada je gotovo nestala iz javnosti, kada je živela daleko od reflektora i kada se činilo da je društvo zaboravilo jednu od svojih najvećih umetnica. Upravo zbog toga njena životna priča danas deluje gotovo filmski – priča o ženi koja je dostigla evropsku slavu, ali je istovremeno prolazila kroz periode samoće, nerazumevanja i borbe za dostojanstvo.
Možda je upravo zato Olivera Katarina ostala toliko posebna. Nikada nije pristajala na kompromise koji bi je učinili lakšom za tržište ili prolazne trendove. Pripadala je generaciji umetnika koja je verovala da je scena mesto potpune predanosti, a ne proizvodnje popularnosti. Njena umetnost počivala je na emociji, disciplini i uverenju da publika zaslužuje istinu, ma koliko ona bila bolna.
Danas, kada se kulturna scena menja brže nego ikada, odlazak Olivere Katarine podseća koliko su retki umetnici koji uspeju da ostanu autentični decenijama. Zbogom, naša divo.
