Malo koji film je poslednjih godina izazvao toliko iščekivanja kao „The Odyssey“, novi projekat Kristofera Nolana.
Posle ogromnog uspeha „Openhajmera“, filma koji mu je doneo Oskara za režiju i najbolji film, jedan od najuticajnijih savremenih autora odlučio je da se uhvati u koštac sa Homerovim epom, delom koje više od dva i po milenijuma predstavlja jedan od temelja svetske književnosti.
Film je svetsku premijeru imao u Londonu, dok u bioskope širom sveta stiže 17. jula, a publika u Srbiji moći će da ga pogleda već od 16. jula. U glavnim ulogama su Met Dejmon kao Odisej, En Hatavej kao Penelopa, Tom Holand kao Telemah, Zendaja kao boginja Atina, Robert Patinson kao Antinoj i Lupita Njongo kao Helena Trojanska. Već sada mnogi ga nazivaju najambicioznijim Nolanovim projektom, snimljenim u potpunosti IMAX kamerama, uz budžet od oko 250 miliona dolara.
I dok se o filmu govori kao o mogućem bioskopskom događaju godine, paradoksalno je da najveća polemika nije nastala zbog scenarija, režije ili glume. Nije čak ni zbog Nolanove interpretacije Homerovog epa. Rasprava se svela na jednu glumicu i njenu boju kože.
Mnogo pre nego što je publika dobila priliku da vidi ijedan kadar novog filma „The Odyssey“, internet je već doneo presudu.
Odluka da Helenu Trojansku tumači oskarovka Lupita Njongo izazvala je jednu od najžešćih rasprava koje su poslednjih godina pratile neki veliki filmski projekat. Ono što je u početku delovalo kao polemika o umetničkoj interpretaciji vrlo brzo se pretvorilo u bujicu uvreda, rasističkih komentara i poruka koje su mnogo više govorile o onima koji su ih pisali nego o samom filmu.
Naravno da svako ima pravo da mu se neki kasting dopada ili ne dopada. Film nije izuzet od kritike. Naprotiv, upravo zahvaljujući različitim pogledima umetnost ostaje živa. Neko će smatrati da je Helena trebalo da izgleda drugačije, neko da je Nolan mogao da napravi drugačiji izbor glumaca. To je legitimna rasprava.
Ali postoji granica preko koje kritika prestaje da bude kritika, a postaje govor mržnje. Kada se glumica vređa zbog boje kože, crta lica ili porekla, tada više ne govorimo o filmu. Tada govorimo o društvu.
Možda je upravo zato zanimljivo podsetiti se da „The Odyssey“ nije dokumentarni film niti pokušaj istorijske rekonstrukcije antičke Grčke. To je autorska interpretacija Homerovog epa. A umetnost je kroz istoriju opstajala upravo zahvaljujući slobodi autora da postojeće priče ispričaju na svoj način.
Kristofer Nolan nikome nije obećao naučnu studiju o mikenskoj civilizaciji. Okupio je vrhunsku ekipu, obezbedio budžet od oko 250 miliona dolara, snimao mesecima na zahtevnim lokacijama širom sveta i, prema rečima Meta Dejmona, svom glavnom glumcu poverio možda najtežu ulogu njegove karijere. To je njegov film. Njegova vizija. Njegova umetnička odgovornost.
I upravo zato ostaje pitanje – kada je umetnik postao dužan da svoju viziju prilagođava očekivanjima svih društvenih grupa, ideoloških pokreta ili glasnih korisnika društvenih mreža?
Filmska istorija prepuna je primera u kojima autori svesno odstupaju od istorijske ili književne doslovnosti. Mel Gibson je u filmu „Stradanje Hristovo“ poverio ulogu Marije Magdalene Moniki Beluči, iako žena iz Judeje u prvom veku sasvim izvesno nije izgledala kao italijanska glumica dvadeset prvog veka. Kventin Tarantino u „Prokletnicima“ menja tok Drugog svetskog rata i ubija Hitlera u bioskopu, dok u „Bilo jednom u Holivudu“ menja jedan od najmračnijih događaja američke istorije. Baz Lurman Šekspira seli u savremeni svet, Sofija Kopola Mariju Antoanetu približava estetici pop kulture.
Nijedan od tih filmova nije izgubio pravo da bude umetnost zato što nije sledio istoriju ili tradicionalna očekivanja.
Umetnička sloboda ne podrazumeva da će svaka odluka biti dobra. Ona podrazumeva da autor ima pravo da je donese. Kao što publika ima puno pravo da tu odluku oceni, ospori ili pohvali.
Možda će se ispostaviti da je Nolan pogrešio. Možda će Lupita Njongo pružiti interpretaciju koja će promeniti način na koji doživljavamo Helenu Trojansku. To danas ne zna niko.
Jer film još nismo gledali.
Zato bi možda bilo korisno da se, umesto presuda donetih na osnovu jedne fotografije ili trejlera, vratimo starom, pomalo zaboravljenom običaju – da prvo pogledamo delo, pa tek onda sudimo o njemu.
U vremenu u kojem društvene mreže često traže trenutni odgovor na svaku temu, možda je najveći čin poštovanja prema umetnosti upravo strpljenje.
U Rezonanci ćemo zato o „Odiseji“ govoriti ponovo kada film stigne u srpske bioskope. Tada ćemo analizirati režiju, scenario, glumu, fotografiju, muziku i sve ono što jedan film čini dobrim ili lošim. Pokušaćemo da to učinimo objektivno, bez subjektivnih predrasuda, a naročito bez rasizma koji je, nažalost, eksplodirao na društvenim mrežama mnogo pre nego što je publika dobila priliku da vidi Nolanovu viziju jednog od najvećih epova svetske književnosti.
