Velibor Petković – voditelj koji živi Nišvil
„Dobrodošli na Nišvil, život je ponovo dobio smisao“ – rečenica je koju je Velibor Petković svojevremeno spontano izgovorio sa bine, a koja je vremenom gotovo postala njegov zaštitni znak. Već 15 godina njegov glas prati koncerte na Nišvilu, ali iza tih nekoliko minuta između nastupa kriju se temeljne pripreme, improvizacija, susreti sa svetskim džez zvezdama i anegdote koje publika uglavnom nikada ne čuje.
Velibor Petković je novinar, pisac i asistent na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu, ali ga veliki broj Nišlija prepoznaje upravo kao dugogodišnjeg voditelja Nišvil džez festivala.
Njegova priča sa festivalskom binom počela je, kako kaže, slučajno. Na Nišvilu je kao voditelj od 2011. godine, kada je trebalo da pomogne glumcu Danijelu Siču u pripremi tekstova za najave. Sič je, međutim, insistirao da na scenu izađu zajedno.
Petnaest godina kasnije, Petković za Rezonancu govori o tome kako je od radijskog mikrofona stigao do velike festivalske scene, zašto nijednu šalu ne priprema unapred, šta se događa kada menadžeri svetskih zvezda voditelju daju samo deset sekundi, ali i zašto veruje da Niš tokom Nišvila postaje – „pupak svemira“.
Kada ste pre 15 godina prvi put izašli na binu Nišvila, da li ste mogli da pretpostavite da ćete toliko dugo ostati jedno od njegovih prepoznatljivih lica?
— Nisam mogao, da budem iskren. Nisam verovao ni da ću ja voditi Nišvil. Dugo godina sam bio novinar i voditelj Radio Niša, punih 20 godina, i nekako se dogodilo da su me pozvali da vodim Horske svečanosti.
Tada se, priseća se Petković, čak raspravljalo o tome da li čovek koji ima dobar radijski glas ume i da se kreće po pozornici.
— Neki moji najbolji prijatelji rekli su: „Hajde da ga testiramo, da vidimo da li zna da hoda po pozornici.“ Umeo sam, pokazao sam da znam da hodam.
Godinu dana kasnije usledio je poziv direktora Nišvila Ivana Blagojevića. Petković je trebalo da pomogne glumcu Danijelu Siču iz Beogradskog dramskog pozorišta i priprema tekstove koje će govoriti na sceni.
— Međutim, ne znam da li je to moj prirodni šarm ili ta neka otvorenost sa ljudima učinila da Danijel Sič kaže da bez mene ne želi da izađe na pozornicu. On me je izveo na scenu i nas dvojica smo to zajedno vodili, kao dva mapetovca. Sve ostalo je istorija.
Kasnije je uglavnom vodio sam, povremeno sa drugim poznatim imenima, među kojima je bio i Sergej Trifunović, dok danas binu deli sa svojom nekadašnjom studentkinjom Danicom Popović.
— Već 15 godina vodim Nišvil zato što volim to da radim. Odmah da kažem, radim za dnevnicu, kao što rade i TV snimatelji. Na neki način sam postigao ono što sam želeo – All you need is jazz, a ne love.
Jedna Vaša rečenica posebno je ostala vezana za festival: „Dobrodošli na Nišvil, život je ponovo dobio smisao.“ Kako je nastala?
— Rekao sam to jednom spontano. Posle se ljudima dopalo, pa povremeno ponovim. Ne baš često. Ali, u suštini, ja stvarno mislim da Nišvil daje smisao.
Za Petkovića je jedna od najvećih vrednosti džeza upravo njegova širina. Od muzike uz koju može da se igra, preko izvođača uz koje je odrastao – Ele Ficdžerald, Luja Armstronga i Sare Von – do pravaca koji se približavaju klasičnoj muzici.
— Svako može da pronađe ono što želi. Primećujem da džez deluje i na ljude koji ga prvi put u životu čuju. Šetaju kroz Tvrđavu, čuju nešto na nekoj bini, zastanu i dopadne im se. To se jako dobro vidi kod dece. Pošto sam se mnogo bavio razvojnom psihologijom i kreativnošću kod dece, znam da ona prepoznaju da li je neka muzika prava ili nije, da li je dobra, da li ih dira.
Kažete da džez menja i samu atmosferu grada. Šta se tih dana događa sa Nišem?
— Džez to čini sa građanima Niša. Svako ko bar malo zastane dok ide kroz Tvrđavu i čuje malo tog džeza, nekako ga to oplemeni.
Petković tu promenu, kaže, vidi i u sasvim običnim situacijama – dok se ljudi probijaju kroz festivalsku gužvu.
— Ljudi vam se sklanjaju i govore: „Izvini“, „Izvinite“. Ako nekome slučajno prospete pivo, na nekim drugim festivalima biste verovatno dobili pesnicu u nos. Ovde ne. Ovde se ljudi smeškaju jedni drugima.
Upravo iz tog iskustva nastala je i jedna od njegovih upečatljivijih želja.
— Moj ideal je da Srbija bude kao publika na Nišvilu. Da budemo dobri jedni prema drugima, nezavisno od naše političke orijentacije, imovnog stanja, nacionalnosti, seksualne orijentacije, bilo čega. Jednostavno, Nišvil je vreme kada Niš postaje svetska metropola – što bih ja rekao, pupak svemira.
Vaše najave često deluju kao da nastaju u trenutku. Koliko je iza te spontanosti pripreme, a koliko stvarne improvizacije?
— Pripreme su, kao i sve u novinarstvu, neophodne. Uvek, i pre nego što se katalog odštampa, čitam ko su učesnici, pronalazim njihove snimke. Sve te ogromne i temeljne pripreme daju mi slobodu da, kada izađem na scenu, znam ko su ti muzičari i šta sviraju.
Tek tada, kaže, dolazi improvizacija.
— Imam neki tekst iz kojeg izaberem šta ću pročitati, zavisno od konteksta, od toga šta se trenutno događa na sceni. Trudim se da ne udavim ljude onim što govorim, već da to bude informacija i da uvek bude dobronamerno i prema onima koji nastupaju i prema publici.
A šale?
— Kao što je džez improvizacija, tako ja nikada ne smišljam neku šalu kod kuće. Studenti su me pitali: „Profesore, kako vi to uvežbate i zapamtite, kao da ste glumac, pa sve izvedete na sceni?“ Vrlo jednostavno – govorim ono što mi tog trenutka padne na pamet.
Postoji li ipak trenutak kada nestane lakoće i kada osetite pritisak velike scene?
— Pritisak je najveći kada se pojave svetske zvezde čiji su menadžeri potpuno drugačiji od njih. Sve svetske zvezde su uglavnom normalni ljudi, kao vi i ja, kao bilo ko od nas. Ali menadžeri ponekad postavljaju nemoguće uslove.
Dešava se, kaže, da se unapred traži svaka reč koju će voditelj izgovoriti.
— Ne dozvoljavaju praktično bilo šta da se improvizuje, traže unapred šta ćete reći, traže da to traje deset sekundi i tako dalje. Onda osećam pritisak, jer treba sve sažeti da bude što kraće. A kada ste pod takvim pritiskom, to nema dušu. To je samo informacija.
U takvim trenucima, dodaje uz osmeh, više se ne oseća kao voditelj.
— Osećam se kao najavljivač programa u stara vremena, kada je televizija počinjala: „Dobro veče, poštovani gledaoci Televizije Beograd, u naredna tri sata gledaćete to, to i to.“
A kada publika odluči da se umeša u program? Kako reagujete na dobacivanja?
— Retki su momenti kada izgubim živce. Kada mi publika nešto dobacuje, uglavnom im kažem: „U pravu ste.“
I tu improvizacija ponovo preuzima stvar.
— Recimo, kada neko vikne: „Ti si najgori voditelj na svetu“, ja kažem: „Potpuno tačno, ali nisu našli boljeg. Ali dobro je što ste se javili – izvolite na scenu.“
Za 15 godina kroz Nišvil su prošli brojni veliki muzičari. Koji susreti ostaju van reflektora, a zauvek u sećanju?
Petković posebno pamti susret vezan za legendarnog kontrabasistu Rona Kartera i niškog muzičara Mišu Blama.
— Miša Blam sedi na klupi iza scene, pozove me da sednem pored njega i slušamo muziku. Onda mi kaže da je seo tu da proveri da li je dobro namestio žice.
Razlog je bio neobičan. Karter i Blam nisu svirali kontrabas na isti način – jedan je bio levoruk, drugi desnoruk – pa je instrument trebalo prilagoditi.
— Morao je sve žice da premešta da bi čoveku koji je levoruk odgovaralo. I onda mi priča o tome. Takve stvari ne možete da čujete na konferencijama za novinare. To možete samo kada ljudi imaju poverenja u vas.
Među uspomenama je i jedan trenutak sa niškim bendom Eyot?
— Kada su prvi put svirali i zatvarali festival, Dejanu Ilijiću je bio rođendan. Najavio sam ih tako što sam rekao: „Pre nego što čujemo Eyot, hajde da otpevamo rođendansku pesmu pijanisti Dejanu Ilijiću.“
Hiljade ljudi prihvatile su poziv.
— Publika mu je pevala. On se iznenadio, bio je, što bi se reklo, pozitivno šokiran.
Petković veruje da je upravo Nišvil bio jedna od važnih stepenica sa kojih je Eyot krenuo ka međunarodnoj afirmaciji.
Posle toliko godina, šta biste poželeli sebi i Nišvilu za godine koje dolaze?
Na kraju razgovora, koji je, sasvim u duhu džeza, tekao bez unapred dogovorenog scenarija, Petković se vraća ideji improvizacije.
— Evo, i ovaj naš razgovor je potpuno spontan. Nismo ga dogovarali. Baš kao i džez.
A onda citira Ernesta Sabata i rečenicu kojom možda najbolje opisuje ne samo svojih 15 godina na Nišvilu, već i ono zbog čega se festivalima vraćamo:
— „Čudno je to, ali život je stvaranje budućih uspomena.“ Dakle, to je naš život. Nastavljamo da stvaramo uspomene.
