Druženje sa Nadom Pavlović je u svakom smislu čarobno. Imati pored sebe legendu čije ime odavno pripada istoriji domaće muzike i slušati o njenim nastupima, putovanjima i sešnima sa najvećim imenima koji su pratili čuvenog džez muzičara i pijanistu Djuka Elingtona, odveo nas je u svet američkih pabova i jednog neponovljivog vremena.
Nada Pavlović decenijama je gradila karijeru na ljubavi prema muzici, a u ekskluzivnom razgovoru za Rezonancu prisetila se početaka, nastupa sa članovima orkestra Djuka Elingtona, prvih susreta sa džezom i godina provedenih na evropskim scenama.
„To su bile džez sesije. Sretali bismo se, družili, a posle toga zajedno muzicirali. Imala sam sreću da sarađujem sa članovima orkestra Djuka Elingtona. Djuk tada više nije bio živ, ali smo napravili jednu zajedničku sesiju. Posle su me pozvali da nešto otpevam. Bila sam veoma mlada i za mene je to bila velika odgovornost. Otpevala sam nekoliko numera i njima se to dopalo. Verovatno im je bilo zanimljivo da čuju pevačicu iz zemlje o kojoj tada nisu mnogo znali.“
Tokom karijere često je slušala poređenja sa velikim afroameričkim džez pevačicama, ali na njih nikada nije gledala kao na nešto što određuje njen umetnički identitet.
„Neko je rekao da pevam kao crna pevačica. Ja se s tim nisam slagala, ne zbog toga što je rekao ‘crna’ – kamo sreće da sam crna – nego jednostavno nisam razmišljala na taj način. Očigledno im se dopadalo to što radim. Možda ta jednostavnost. Volim džez standarde, taj njuorleanski stil – jednostavan, suptilan i prefinjen.“
Put do džeza, međutim, nije bio nagao. Vodio je preko muzike koju je slušala kao devojčica, školskih druženja i filmskog platna koje joj je, kako kaže, bilo prozor u svet.
„Tada su bili u modi italijanski šlageri. Posle časova klasične muzike okupljali smo se u školi, imali svoja druženja, a jedan kolega koji je odlično svirao klavir pripremao je sa nama repertoar za lokalne igranke. Posle toga odlazili smo u Hotel Park, gde je pevao Toma Zdravković. Penjali smo se na ogradu i slušali ga. To su uspomene koje i danas nosim sa sobom.“
Veliki uticaj na njeno muzičko sazrevanje imali su američki filmski mjuzikli.
„U mom rodnom Aleksincu bioskop je bio jedini prozor u svet. Gledala sam mnogo američkih filmova, naročito muzičkih. Obožavala sam filmove u kojima je pevala Doris Dej, bilo je mnogo muzike, igre i stepa. Sve me je to fasciniralo i poželela sam da i sama naučim nešto od toga.“
Pravi susret sa džez muzikom dogodio se u Prištini, gde je, sasvim neočekivano, otkrila svet koji će obeležiti njenu karijeru.
„Priština je u to vreme, kada sam bila srednjoškolka, imala najbogatiju diskoteku džez ploča, zahvaljujući Karlu Bernumu, divnom uredniku i čelisti koji je birao muziku. Tu sam počela da slušam džez, iako nisam znala engleski jezik. Učila sam francuski, ali me je ta muzika odmah osvojila.“
Prva pevačica koja ju je posebno privukla bila je Katarina Valente, a potom su došle najveće legende svetskog džeza.
„Najpre sam zavolela Katarinu Valente, koja je pevala nešto komercijalniju muziku, a onda sam polako otkrivala Elu Ficdžerald, Nensi Vilson i mnoge druge. Neprestano sam ih slušala. Nekako su mom senzibilitetu uvek više odgovarale nežnije pevačice.“
Na konstataciju da i danas peva istom bojom glasa i gotovo u istim tonalitetima, uz osmeh kratko odgovara:
„Eto, gle čuda.“
Veliki deo karijere provela je nastupajući na Zapadu, gde je, kako kaže, imala priliku da dodatno izgradi svoj umetnički izraz.
„Imala sam sreću da odem na Zapad. U to vreme nije svako mogao da ode, niti da tamo peva. Sve je bilo veoma probirano. Tamo sam nastavila da učim i da se razvijam.“
Posebno ističe iskustvo nastupa u klubovima američke vojske.
„Nije tajna da sam pevala u klubovima američke vojske i ponosna sam na to iskustvo. Tamo možete da pevate džez, soul i svu tu muziku koju volim.“
Nastupala je širom Evrope – u Skandinaviji, Švajcarskoj i drugim zemljama u kojima je džez imao svoju vernu publiku. Ipak, kaže da taj put nikada nije bio put do velikog materijalnog bogatstva.
„Nikada se nismo obogatili, niti mnogo zarađivali. Ali nam je zato duša bila puna. Tako je i danas. Verujte mi, nismo se obogatili, ali i dalje volimo da pevamo.“
