Postoje muzičari čiji se dolazak meri brojem prodatih ulaznica. Postoje i oni čiji se koncerti iščekuju kao kulturni događaji. Nick Cave. Umetnik. Pesnik. Kantautor. Onaj koji sa lakoćom dolazi do osećanja koje malo koji izvođač moće da dotakne u umetnosti.
Kada 7. avgusta izađe na scenu Kalemegdana sa bendom The Bad Seeds, pred publikom neće biti samo jedan od najpoznatijih autora alternativnog roka. Biće to umetnik koji je tokom više od četiri decenije uspeo da pomeri granice onoga što rok muzika može da bude.
Kako je najbolje opisati ga? Za nekoga je rok muzičar, za nekoga pesnik, za nekoga pripovedač, a za mnoge jedan od poslednjih velikih autora koji je uspeo da spoji muziku, književnost i promišljanje o najtežim ljudskim pitanjima. Ljubav, gubitak, vera, iskupljenje, krivica i nada teme su kojima se vraća iz albuma u album, bez potrebe da daje konačne odgovore.
Njegov put nije bio put trenutne slave. Nije ga izgradio jedan hit niti televizijska popularnost. Karijeru je gradio sporo, gotovo tvrdoglavo, beskompromisno ostajući veran sopstvenoj estetici. Upravo zbog toga danas uživa ugled koji prevazilazi muzičku industriju. Njegove tekstove analiziraju književni kritičari, njegove intervjue čitaju ljudi koji možda nikada nisu kupili njegov album, a koncertima prisustvuju podjednako ljubitelji roka, pisci, glumci, studenti i profesori.
T
Još krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Nick Cave bio je jedno od najvažnijih imena svetske alternativne scene. Albumi poput „Tender Prey“, „The Good Son“, „Henry’s Dream“ i „Let Love In“ učvrstili su njegov status autora koji je odolevao pravilima muzičke industrije i stvarao po sopstvenim umetničkim načelima. Duet „Where the Wild Roses Grow“ sa Kajli Minog iz 1995. godine nije predstavljao početak njegove karijere, već trenutak kada je njegovo stvaralaštvo upoznala i publika koja do tada nije pratila alternativni rok.
Njegov opus danas obuhvata pesme koje su odavno prevazišle okvire jednog žanra. „Into My Arms“, „Red Right Hand“, „The Mercy Seat“, „Jubilee Street“, „The Weeping Song“ i „O Children“ postale su svojevrsni savremeni klasici, svaka na drugačiji način ostavljajući trag u popularnoj kulturi i životima publike.
Verni fanovi širom sveta posle koncerta retko govore o produkciji, rasveti ili set-listi. Mnogo češće pričaju o atmosferi. O osećaju da se između bine i publike gotovo briše granica. Cave ne nastupa kao nedodirljiva zvezda, već kao neko ko razgovara sa hiljadama ljudi istovremeno.
Zbog toga ga kritičari već godinama ubrajaju među najbolje koncertne izvođače na svetu. Njegovi nastupi ne oslanjaju se na spektakl, već na intenzitet. Na glas koji ne pokušava da bude savršen, već uverljiv. Na bend koji svira disciplinovano, ali nikada mehanički. I na publiku koja gotovo svaku pesmu doživljava kao zajedničko iskustvo.
Srbija u toj priči zauzima posebno mesto. Nick Cave ovde već decenijama ima publiku koja ga ne doživljava samo kao svetsku zvezdu, već kao autora čije su pesme obeležile različite životne periode. Zato njegovi dolasci u Beograd nisu obične koncertne stanice na evropskoj turneji. Oni su ponovni susreti izvođača i publike koja ga razume možda i bolje nego što bi se očekivalo od jedne male zemlje na Balkanu.
Ovog leta Cave u Beograd dolazi u okviru turneje kojom predstavlja album „Wild God“. Ali malo ko će na Kalemegdan doći samo zbog novih pesama. Većina dolazi zbog osećaja da će prisustvovati večeri koja će se pamtiti mnogo duže od trajanja jednog koncerta. Cave i njegova autentičnost traju u vremenu kada se muzika često troši brzo i zaboravlja još brže, i ostaje autor čije pesme ne traže da ih samo slušamo. Traže da im se vratimo.
