Dolly Parton, jedna od najvećih kantautorki američke muzike, preminula je u utorak, 25. avgusta, u Nešvilu, u 80. godini. Iza žene sa platinastom kosom, šljokicama i osmehom koji je postao deo popularne kulture ostalo je sedam decenija muzike, više od 3.000 napisanih pesama i životna priča koja je počela u siromaštvu planinskog Tenesija, a završila se statusom globalne ikone.
Njen tim saopštio je da je preminula u Vanderbilt-Ingram Cancer Centeru, okružena najbližima, nakon kratke borbe sa rakom. Samo nekoliko dana ranije govorila je o zdravstvenim problemima, ali i o tome da i dalje radi i da ima mnogo toga što želi da ostvari.
Dolly Rebecca Parton rođena je 19. januara 1946. godine kao četvrto od dvanaestoro dece u porodici koja je živela veoma skromno u planinama istočnog Tenesija. Muzika je u njen život ušla gotovo istovremeno kada i govor. Prvu pesmu napisala je kao devojčica, o lutki napravljenoj od klipa kukuruza, a majka je zapisivala njene stihove jer Dolly još nije umela da piše.
Sa deset godina već je pevala na lokalnom radiju i televiziji, a sa 13 prvi put nastupila na pozornici Grand Ole Opryja. Dan nakon završetka srednje škole spakovala je stvari i otišla u Nešvil.
Tamo je najpre pokušavala da uspe kao autorka pesama. U industriji u kojoj su muškarci određivali pravila, vrlo brzo je shvatila da će morati sama da ih menja.
Veliki proboj došao je 1967. godine, kada se pridružila Porteru Wagoneru u njegovoj televizijskoj emisiji. Njih dvoje postali su jedan od najpoznatijih kantri dueta tog vremena, ali Dolly nije želela da zauvek ostane „ženski glas pored Portera Wagonera“.
Kada je 1974. odlučila da ode i započne potpuno samostalnu karijeru, rastanak nije bio lak.
Umesto dugog objašnjavanja, napisala mu je pesmu.
Bila je to „I Will Always Love You“.
Pesma koju će decenijama kasnije čitav svet povezivati sa Whitney Houston zapravo nije nastala kao ljubavna balada o raskidu muškarca i žene. Dolly ju je napisala kao oproštaj od čoveka koji joj je pomogao da postane zvezda, ali od kojeg je morala da ode da bi postala ono što je želela.
Njena verzija stigla je na prvo mesto kantri liste 1974, a ponovo i 1982. godine. Kada ju je Whitney Houston 1992. otpevala za film „The Bodyguard“, pesma je dobila drugi život i postala jedan od najprepoznatljivijih pop hitova svih vremena.
A onda je tu bila „Jolene“.
Jednostavna molba jedne žene drugoj da joj ne oduzme čoveka kojeg voli postala je pesma koju su tokom narednih decenija pevali umetnici najrazličitijih žanrova. Iza nekoliko akorda i imena žene sa „plamenom kosom“ ostala je jedna od najprepoznatljivijih melodija američke muzike.
Dolly je, međutim, od početka znala da će publika često prvo videti njen izgled, pa tek onda čuti ono što piše.
Zato je izgled pretvorila u sopstveno oružje.
Ogromne platinaste perike, crveni nokti, visoke potpetice, uske haljine, šljokice i gotovo karikaturalna verzija holivudskog glamura postali su njen zaštitni znak. Dok su je drugi zbog toga potcenjivali, ona je gradila jednu od najuspešnijih karijera u američkoj industriji zabave.
I često je prva zbijala šale na sopstveni račun.
Iza te pažljivo izgrađene slike nalazila se, međutim, izuzetno ozbiljna autorka i poslovna žena. Sama je govorila da je upravo pisanje pesama „koren svega“ što je postigla.
Do kraja života prodala je više od 100 miliona ploča, 26 njenih pesama stiglo je do prvog mesta Billboardove kantri liste, a njena muzika prelazila je granice kantrija, popa, roka, bluza i gospela. Godine 2022. primljena je i u Rock and Roll Hall of Fame, iako je u početku smatrala da tu počast nije zaslužila jer sebe nije videla kao rok muzičarku.
Ni Holivud joj nije bio dovoljan samo kao mesto na kojem će se pojaviti.
U filmu „9 to 5“ iz 1980. igrala je uz Jane Fondu i Lily Tomlin, a naslovnu pesmu pretvorila u himnu zaposlenih žena. Usledili su „The Best Little Whorehouse in Texas“ i „Steel Magnolias“, a Dolly je dokazala da njena popularnost može da postoji daleko izvan Nešvila.
Ali možda najvažniji deo njenog nasleđa neće ostati ni na pločama ni na filmskom platnu.
Njen otac Robert Lee Parton nikada nije naučio da čita i piše. Upravo zbog njega Dolly je 1995. pokrenula Imagination Library, program kroz koji se knjige besplatno šalju deci od rođenja do pete godine.
Ono što je počelo kao mali program u njenom rodnom kraju preraslo je u međunarodni projekat.
Do njene smrti deci širom sveta podeljeno je više od 300 miliona knjiga.
Pomagala je školama, bolnicama, porodicama pogođenim prirodnim katastrofama i medicinskim istraživanjima. Tokom pandemije donirala je milion dolara Vanderbilt University Medical Centeru za istraživanja koja su doprinela razvoju Moderna vakcine.
I dok je njeno ime bilo svuda, čovek sa kojim je provela gotovo šest decenija uglavnom je birao život daleko od reflektora.
Carla Deana upoznala je prvog dana po dolasku u Nešvil, ispred perionice veša. Venčali su se 1966. godine, a on se tokom njenog uspona gotovo nikada nije pojavljivao na crvenim tepisima. Njihov brak trajao je 59 godina, sve do njegove smrti u martu 2025. godine.
Dolly ga je nadživela nešto manje od godinu i po dana.
Njena porodica saopštila je da će, prema njenoj želji, sahrana biti mala i privatna. Umesto cveća, zamolili su one koji žele da joj odaju počast da doniraju upravo Imagination Libraryju.
Možda je u tome i najprecizniji završetak priče o Dolly Parton.
Devojčica iz porodice sa dvanaestoro dece, čiji otac nije umeo da čita, otišla je iz planina Tenesija sa snom da piše pesme. Vratila im se kao žena čije su pesme obišle svet i koja je stotinama miliona knjiga omogućila nekoj drugoj deci da svoje prve priče pročitaju.
Šljokice, perike i visoke potpetice bile su deo predstave.
Pesme su bile ono što je ostalo.
A jedna od njih već više od pola veka govori ono što će milioni ljudi posle njenog odlaska verovatno želeti da kažu njoj:
„I Will Always Love You.“
