Muzika iz video-igre koju su ljudi počeli da slušaju kao metal album Malo koja video-igra može da se pohvali soundtrackom koji se sluša odvojeno od same igre. Upravo iz tog žanra dolazi fascinantna priča o muzici koja, ne samo da se sluša nezavisno od video igre, već je dostigla ogromnu popularnost, izvođenja na koncertnim binama, a postala je i predmet analiza muzičkih producenata. To je upravo dostigao soundtrack igrice DOOM.
Danas je gotovo nemoguće zamisliti savremeni DOOM bez čuvenih gitarskih rifova i metal magije koju donosi.
Kada je Mick Gordon 2014. dobio poziv iz studija id Software, zadatak nije bio da napiše još jedan soundtrack. Trebalo je da vrati život serijalu koji je praktično izmislio moderni FPS. Problem je bio što mu je studio, na prvom sastanku, rekao nešto što je zvučalo gotovo apsurdno: nemoj da pišeš metal.
Originalni DOOM Bobbyja Princea, naime, bio je duboko ukorenjen u thrash metalu devedesetih, pa su se autori igre pribojavali da bi kopiranje tog zvuka više delovalo kao nostalgija, nego kao revolucija. Gordon je tako mesecima radio isključivo sa sintisajzerima, pokušavajući da pronađe zvuk koji bi mogao da predstavlja Mars, pakao, mašine i demonsku energiju. Tek kasnije je ubedio studio da gitare ipak moraju da budu deo tog sveta.
Ono što je usledilo nije bio još jedan metal album.
Gordon je konstruisao sopstveni instrument – složen sistem analognih efekata, distorzija, fuzz pedala, bit crushera i sintisajzera. Tako je proizveo zvuk koji nije ličio ni na jedan postojeći. Koristio je gitare sa sedam, osam i devet žica i pravio muziku koja se menjala u realnom vremenu, prateći intenzitet borbe. U tom trenutku soundtrack više nije bio pratnja igri. Postao je deo gejmpleja.
Upravo je tu DOOM uradio nešto što gotovo nijedan soundtrack pre njega nije uspeo. Pesme poput „BFG Division“, „Rip & Tear“ i „The Only Thing They Fear Is You“ završile su na milionima plejlista širom sveta, slušale su se u teretanama, na treningu, u automobilima i među ljubiteljima metala koji nikada nisu ni igrali DOOM. Kritičari su ga nazivali jednim od najboljih saundtrekova u istoriji video-igara, a mnogi muzički mediji pisali su da je Gordon uspeo da spoji industrijski metal, elektroniku i filmsku muziku u potpuno novi žanr. Malo je primera da je muzika nastala za video-igru stekla gotovo kultni status kao samostalno izdanje.
Malo ko zna da je veliki deo tog procesa Gordon finansirao praktično iz svog džepa. Uložio je sopstveni novac u studijsku opremu, razvoj novih instrumenata i mesece eksperimentisanja koji nisu bili posebno plaćeni. Za njega to nije bio posao koji treba završiti u roku, već pokušaj da napravi zvuk kakav do tada nije postojao u video-igrama. Kasnije je otkrio da je tokom razvoja pojedinih faza mesecima radio bez isplate, spavao u studiju i radio po 18 do 20 sati dnevno, dok su odobrenja za isplatu kasnila.
Sukob koji je završio jednu od najuspešnijih saradnju
Razlaz sa id Softwareom zapravo nije nastao zbog muzike.
Problem je izbio oko soundtrack albuma za DOOM Eternal, a ne oko muzike u samoj igri.
Kada je kolekcionarsko izdanje najavilo ekskluzivni soundtrack, fanovi su očekivali album u produkciji Micka Gordona. Međutim, po objavljivanju su primetili da kvalitet zvuka znatno varira. Gordon je kratko odgovorio da nije miksovao većinu objavljenih numera, što je pokrenulo lavinu spekulacija.
Usledilo je otvoreno pismo izvršnog producenta Martyja Strattona, koji je tvrdio da Gordon nije ispoštovao rokove i da je studio morao da dovrši veliki deo albuma kako bi ispunio obećanje dato kupcima kolekcionarskog izdanja. Gordon je dve godine kasnije objavio opširan odgovor u kojem je izneo potpuno drugačiju verziju događaja: tvrdio je da je ugovor za soundtrack dobio veoma kasno, da su rokovi bili nerealni, da konačni album nije odobrio i da mu je javno saopštenje studija ozbiljno narušilo profesionalni ugled. Studio je odbacio njegove tvrdnje i ostao pri svojoj verziji događaja. Spor nikada nije dobio jasan niti sudski epilog, ali je jedno postalo izvesno – Gordon više neće raditi na DOOM-u.
Posle razlaza, muziku za DLC „The Ancient Gods“ preuzeli su Andrew Hulshult i David Levy. Njihov rad među fanovima uglavnom je ocenjen kao kvalitetan i veran duhu serijala, ali nije izazvao kulturni fenomen kakav je napravio Gordonov saundtrek.
